Српски учитељ у Угарској 1778-1918.

Аутор: Саша Марковић, Педагошки факултет у Сомбору, Универзитет у Новом Саду

Српски учитељ у Угарској 1778-1918.

          Хабзбуршка монархија је временом, захваљујући одговорној и примереној времену државној политици попримала обличје  модерне државе епохе просветитељства. Владари попут Марије Терезије,  а потом и њени синови Јосиф и Леополд у периоду од 1740. до 1792. утицали су на свестран друштвени развој државе, а што се огледало и кроз квалитетнији живот поданика. „Сва три владара  су се трудила да оснаже и учине ефикаснијом државу и да подигну степен цивилизацијске развијености и животног стандарда становништва“. Прокламовани меркантилизам, у аустријској верзији камерлизам, инсистирао  је на стварању државног апарата чија је улога требала да буде одлучујућа у креирању оданих поданика. Држави је био потребан поданик који је могао да разуме све комплексније друштвене односе и мотивисани патриота.

          Овај неизбежни процес неговања сазнања и афирмација  све обилнијих актуелних научних достигнућа наметао је развој школства као државног контролисаног система. До појаве  просветитељског приступа, односно потраге за научним објашњењем и упућивањем што већег броја људи у њена достигнућа, школство генерално, па тако и у Хабзбуршкој монархији се сматрало унутрашњим послом конфесије. Овакав  стереотипни приступ почео је да се мења, пре свега развојем размишљања о васпитању, формирања нових системских погледа у вези са развојем науке која се тим изузетно битним процесом за развој друштва бави и неизбежним освртом на Антику. Најоригиналнији, најутицајнији и најпризиванији мислилац и покретач разовја модерне дидактике био је Чех,  Јан Амос Коменски (1592-1670). „Коменски је много утицао на педагошку мисао и праксу свога времена.“[1]. Коменски је у правом смислу просветни класик јер су његова дела поставила неке непревазиђене принципе дидактике, односно „вештине учити другога“[2].

           С обзиром на то да је становништво Монархије припадало и католичкој и  протестантској и православној исповести и школски систем је био врло хетероген. Марија Терезија, као први просвећени  владар Монархије истакла је јасно да је образовање и стварање школског система државно и политичко питање првог реда. Стварање чиновника довољно способних да се ухвате  у коштац са све сложенијим захтевима организације државног апарата, започето је 1746. године  када је основан тзв. Collegium  mobilium Theresianum. Потом је 1757. године  била основана Војна академија због све захтевнијих потреба тактичке и стратешке вештине вођења рата. Укидањем  реда језуита 1773. године држава је постала власник огромног богатства.  То се  испоставило као битан тренутак за развоја школства јер је Марија Терезија намеравала да, на овај начин стечена финансијска средства и непокретности искористи за развој школства.

          Наредне године Ј. И. Фелбигер[3] је израдио нацрт реформе нижег школства – тзв. Општешколско  уређење или Allgemeine Schulordnung. Убрзо је овај нацрт усвојен као закон који је прописивао обавезно образовање на простору читаве Монархије[4] (а не обавезно похађање школа) за узраст од 6 до 12 година према методичким упустствима разрађеним  од стране Фелбигера.  У Угарској је  по истим принципима формулисан  Ratio Educationis totiusque Rei Literariae per Regnum Hungariae et Provincias eidem adnexas, познат као Ratio Educationis. Оба законска акта, по строго централизованом  приступу, предвиђала су изградњу државних сеоских (trivium) и градских школа. У  жупанијским средиштима осниване су учитељске школе које су требале да подмире потребе за кадром све већем броју школа које су осниване. Био је ово незаустављив процес  лаицизирања и модернизације наставних програма. Ослањајући се на хришћанство као незамењив  извор морала, модерне просветитељске школе нису представљале отклон од верских садржаја већ њихово примереније представљање уз све значајнију посвећеност новим научним и педагошким дисциплинама.

          Упоредо  са овим процесима и економским јачањем грађанства и код Срба је била препозната  потреба образовања и развијао се процес стварања институционалног школства најпре у оквиру Српске православне цркве.  До почетка реформи, по службеном попису из 1770. године у Угарској је било 2845 основних школа – две трећине школа припадало је католичкој конфесији, а једна трећина протестантима, унијатима и православном становништву. Што се тиче српских школа, по поменутом попису у Угарској је било (без Срема и Баната) 137 српских школа.[5] Учитељи који су радили у српским школама имали су разнородно образовање. Највећи број учитеља завршио је само основну школу, мада је било и оних који су завршили и Суворовљеву руско-словенску  школу или гимназију у Новом Саду. Одабир учитеља, односно даскала или мештера или магистера какав им је био оновремени назив, најчешће се одвијао, најпре узимањем даровите и вредне деце за учитељске помоћнике. Они би временом, учећи занат уз учитеља, наследили његов посао. Њихово знање били је скромно и сводило се на знање читања, писања, рачуна и црквеног појања, док се у градским срединама тражило и знање латинског језика. До реформи настава у српским школама била је под снажним утицајем цркве и руских уџбеника. „Читање се учило из Буквара Теофана Прокоповића, који је Суворов 1726. пренео из Русије и који је  1734…прештампан четврти пут. У њему се налазило, поред азбуке и слогова, десетословље, молитва Господња, символ вере и блаженства, тако да је он служио уједно и за учење веронауке“[6]. У обавезну литературу улазиле су бројне црквене књиге: псалтири, актаисти, дела апостолска, молитве, јеванђела и др.  Скромно знање учитеља имало је за последицу скромно знање ученика које се опет додатно урушавало нередовним присуством настави и избегавањем домаћих задатака. Искорак из ове већ поодмакле рутинираности био је могућ једино одлучним мерама визионарски јасно постављене државне политике у области образовања.

Фелбиргерова дела се убрзо преводе и на тадашњу редакцију српског језика – рускословенски, а потом и славеносрбски језик[7]  Руководство к честности и правости преведено[8] је први пут већ 1777. године[9]. Значај Фелбигера је пре свега у његовом методичком приступу настави. Међу најзначајнијим српским реформаторима били су и: Теодор Јанковић Миријевски,[10] Стефан Вујановски[11] и Аврам Мразовић.

Доношењем Ratio educationis-a 22. августа 1777.  године реформе су се прошириле и на Угарски део Монархије где је живео највећи број Срба. Ту је најзначајнију улогу одиграо Аврам Мразовић (1756-1826). „Аврам Мразовић је сву своју способност и делатност развио у Бачкој  и Барањи.  С пролећа 1778.  обишао је сва наша места по Бачкој и Барање и прегледао стање школа и учитеља и лично утицао да се по Школском уставу материјално обезбеди учитељски положај“[12]. Он је 1. маја исте године, руководећи се потребама организације и функционисања школског система основао Норму у Сомбору, свом родном граду. Био је то „педагошки течај“ који је отпочео са обуком толико неопходних учитеља за образовање српске деце[13].  Од овог тренутка почиње модерна историја образовања учитеља на простору Јужне Угарске која је имала препознате и карактеристичне периоде[14] и која је дала најснажнији печат развоју образовања код Срба у Хабзбуршкој, односно Аустро-Угарској монархији. До нестанка Дунавске монрахије пун назив школе био је вероисповедна Српска провославна учитељска школа, од 1920. године школа је постала Државна учитељска школа. Школа је најпре била дворазредна, а потом и троразредна са тромесечним течајним курсевима. Захваљујући посвећености и привржености Аврама Мразовића да идеја о образовању учитеља код Срба заживи, с правом се касније писало и говорило о сомборској Препарандији као аlma mater учитељских школа.

Норма је опстајала све до Мразовићевог пензионисања 1810/1811, и у том периоду Сомбор је био јединствено жариште просветног живота Срба. И поред тога, институционално образовање се сусретало са бројним проблемима и било је под утицајем ширих друштвених околности. С обзиром на то да се радило о периоду Наполеонове експанзије у Европи, порази које је Хабзбуршка монархија доживљавала утицали су и на статус српског народа у тој држави. Након пораза Наполеона у Русији 1812. ситуација је постала повољнија. Следбеници ослобођене мисли код Срба били су и носиоци обнове и промена у педагошком и просветном раду. Један од  најзначајнији међу, сада већ новом генерацијом образовних подвижника  је био Урош Несторовић (1760-1825) истакнути друштвени радник. Типичан представник нове, али и малобројне образоване елите код Срба, Несторовић се трудио да одржи интензитет реформског опредељења у школама и по цену да то услови конфронтацију са Српском православном црквом.

          Именован од цара за врховног школског инспектора свих православних школа у Монархији, српских, румунских и грчких, Несторовић се одговорно посветио овом послу. Током обиласка територија,  1810. године  констатовао је врло лоше стање у школству[15].

Систематичан и посвећен послу, Несторовић је припремио аналитичан план за који је добио подршку цара[16] и којим је отпочела ревитализација православног школства у Монархији. Учитељска школа, односно Препарандија отпочела је са радом 3/15. новембра 1812. године уз сагласног власти.

Било је прописано да школовање у Препарандији траје  15 месеци, организованих у три течаја или семестра[17]. Први течај је обухватао: Науку о вери и моралу и Увод у катихетику, затим Српску граматику, етимологију, правопис и калиграфију, потом Усмено рачунање и арапске бројеве, па Општа начела  педагогије и методике, док је последњи предмет био Географија Краљевине Угарске са освртом на пољопривредну и прерађивачку производњу. Други течај је обухватао следеће предмете: Проширена настава из Науке о вери и моралу, у вези са Библијском историјом Старог Завета и Типик, затим Српска граматика и синтакса, са кратким писменим саставима, па Аритметика, наставак рачунања, следи Проширење наставе из Педагогије и Методике, и на крају Наставак географије. У оквиру трећег течаја налазили су се следећи предмети: Наставак науке о вери и моралу, у вези са Библијском историјом Новог Завета, потом Писмени састави на српском језику из практичног живота, затим Алгебра и Геометрија, следи Географија и Историја Краљевине Угарске са освртом на пољопривредну и прерађивачку производњу и последњи предмет био је Црквено појање и типик[18]. Структура предмета нам показује да је посебна пажња у образовању и васпитању будућих учитеља била посвећена њиховом упућивању у достигнућа из педагогије и методике, природних наука и математике. Поред тога хришћанска тематика је била основа за формирање моралног погледа на свет, док су теолошка сазнања била пут до угледа како ђака тако и професора.

Упркос оптимизму, чувеном тзв. „трећем тасу“ који је уведен као добровољна материјална подршка раду школе и исказаној амбицији, школовање у Сентандреји није било дугог даха. Постојало је и више разлога за то[19], али одлучујући су били удаљеност места језгра живљења Срба у Угарској, као и трошкови школовања упркос бројном финансијском меценарству. Школске 1815/16 Препарандија је бројала свега четрнаест ученика од којих су само четворица били новоуписани. У то време румунска препарандија је имала преко двеста ученика.

Царским декретом број 6318 од 17. маја и интиматом Угарског намесничког већа број 16407 од 11. јуна 1816. одлучено је да се српска Препарандија премести из Сентандреје у Сомбор. Свечано отварање сомборске Препарандије обављено је 3 /15. новембра 1816. уз пригодно и народно славље. Свечану беседу, овим поводом је говорио Павле Атанацковић. „Као што је свет пуст и мрачан био пре него што је Творац заповедио да настане светлост, тако је мрачно срце човека пре његовог образовања и васпитања“[20].

Учитељски позив је специфична професија која је утицала на однос српског народа према свом идентитету. Српски учитељ је градио своју позив кроз  суочавање са свим друштвеним изазовима са којима се и народ сусретао. Од досељавања Срба на просторе данашње Војводине, образовање  је било  препознати залог опстанка. Носећа идеја образовања учитеља, а коју је упечатљиво омогућила Учитељска школа у Сомбору, била је отвореност према модерним идејама и научним дисциплинама уз истовремену утемељеност на препознатим аутохтоним вредностима. Из тог споја настајао је, или је бар требао да настане, одговоран приступ у промишљању о будућности сопственог народа. Овако створена визија била је одмерена, прилично опрезна и усклађена са реалним околностима. Као таква она је сметала амбицији што скоријег решења српског националног питања јер је успоравала и превише скретала пажњу на недостатке сопственог концепта. Њена одмереност тумачена је као снисходљивост, опрезност је тумачена као опортунизам, а усклађеност са стварношћу као недопустиви конформизам.

Филантропизам учитеља и његов ослонац на Христољубље увек су били за промене у људском понашању и социјализацији, али су били против тога да се те промене остваре непоштовањем потреба других људи. Интереси су могли да се усагласе, а не да се наметну. Свакако да представљање образовања учитеља као и рад учитеља у школи може да, претераном посвећеношћу, удаљи представу о реалној перцепцији и улози учитеља у друштву. Међутим, од просветитељства, а код Срба заправо од Светосавља, учитељ је имао важну улогу у друштву са намером свих наредних педагошких, али и значајних друштвених интелектуалаца да ту улогу очувају. Овладавање новим знањима, актуелни приступ науци којом се бави, стрпљење, истрајност, разумевање и љубав према професији били су незабилазна инспирација сваког хуманисте код Срба, чак и у облику да се само, са топлим успоменама, сећао свог учитеља. Такви  људи су Србији  недостајали и то, често, када су били најпотребнији да одмере искорак у неизвесност, а како би спречили да се тај искорак према бољем, због незаситог апетита не претвори у супротност.

[1] Јан Амос Коменски, Велика дидактика, предговор Никола Поткоњак, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, 7.

[2] Јан Амос Коменски, Велика дидактика,  Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997, 42.

[3] Johann Ignaz von Felbiger (1724 -1788) – реформатор школства.

[4] Ближе види и: Дуња Модрић-Бливајс, „Утјецај школског законодавства на развој школства у Банској Хрватској од 1774. до 1850“, Повијесни прилози, Хрватски институт за повијест, Загреб, 2007, број 32,  209-221,.

[5] Д. Кириловић, Српске основне школе у Војводини у 18. веку (1740-1780), Сремски Карловци, 1929. 6.

[6] Исто, 11.

[7] У том време постојала је очигледна намера да се српски језик не пише постојећим писмом већ да почиње да се служи латиничним, што је тумачено као покушај однарођавања. Из тог разлога, ова намера наилазила је на  одлучан отпор црквених великодостојника,  пре свих патријарха Мојсија Путника,  али и зачетника педагошке мисли код Срба, међу њима и Теодора Јанковића и Стефана Вујановског. „Ученый нашъ и родолюбивый Јанковићъ противостао є овомъ предложенiю особитомъ ревносћу, и сыломъ и множиномъ свои доказательства, да бы роду своме тако драга, са црквомъ и народносћу нҍжно скопчана писмена, одъ предстоєће гибели избавiо…Коммиссiя за сходно држи , да се употребленiє писмена кирилски за сада до неопредҍленогъ времена, у станю пређашнҍмъ остави…Съ овыимъ мылостивымъ рҍшенiєм Царскимъ, сва се грозећа опасность за писмена наша удальи…“; „Судбине кирилски писмена у Аустрiйской држави“, одъ доктора и кавалҍра Георгiя Мушицкогъ, Гласник дружтва српске словесности, свезка I, у Београду, 1847,  134,139.

[8] „Ова књига је служила као Читанка, а писац јој је био сам Фелбигер. Преведена је била на све језике у монархији, тако да се 1777 појавила и у српско (словенском) преводу, али и са немачким текстом на десној страни листова…Преводилац је, по свој прилици, био Атанасије Деметровић-Секеруш…Ово је прва наша Читанка у модерном погледу, која је заменила црквене  књиге, које су дотле служиле као једино штиво у нашим основним школама.“; Д. Кириловић, н.д. 59

[9] У Матици српској су сачувани преводи овог дела из: 1777, 1782, 1787, 1791, 1793, 1798 и 1820. Доступни су широј јавности у дигитализованом облику. http://digital.bms.rs.

[10] Рођен у Сремској Каменици 1741. у угледној српској породици која се у Аустрију доселила из Београда. Студирао је у Бечу политичке и економске науке  код тада угледног професора Соненфелса који је заступао идеје просветитељства. Учестоваво је у реформисању српског школста до 1782. када се преселио у Русију где је одиграо велику улогу у уређењу школства у Русији. Умро је 1814.

[11] Стефан Вујановски  (1743-1829) је од 1778. до 1810. играо веома веома значајну улогу у подизању српских школа у Срему, Славонији и Хрватској. Најзначајнија његова дела су Немецкаја граматика, штампана у Бечу 1772. и Руководство к правоглаголанију и правописанију штампано у Бечу 1793 и Кратка историја цркве, такође штампана у Бечу 1793. „Из Брђана, у Крајини…био је учитељ у Вуковару.“; М. Милићевић, Историја педагогије , Београд, 1871, 556.

[12] К. Костић, Из прошлости учитељске школе у Сомбору, Нови Сад, 1938, 7.

[13] „У томь е зданију безсмртный Мразовићь као урпавитель нарондыхь школа у Бачкой и у Барньи завео године 1778 нормално Училиште…“. Н. Вукићевић, Бесѣда, приликомь свечаногь освећеня новогь зданиія српскогь учительишта, Сомбор, 1864.

[14] „Прво доба јој можемо поделити на четири врменеа: а) од 1778-1811; – б) од 1812 до 1816; – в) од 1816 до 1857 и – г) од 1857 до 1920.“; К. Костић, н.д. 2.

[15] Обилазак је потврдио оно што је годину дана раније Несторовић писао о положају српских школа: „жалосно стање и настала неморалност младежи…“; Исто.

[16] План о спољашњем  уређењу школа, а потом и План о унутрашњем уређењу школа.

[17] „1815 је уведен двогодишњи течај и у сакој години по два семестра. Тако је остало све до 1871.“; К. Костић, н.д, 19.

[18] Ближе види и АСАНУК (Архив Српске академије наука и уметности Сремски Карловци), ШД (Фонд Школске депутације), св. 5, бр. 12/1811; Преузето из 200 година образовања учитеља у Сомбору 1778-1978, Сомбор, 1978, 33.

[19] Сачувано је писмо Аврама Максимовића, сомборског свештеник и присталице реформи,  Урошу Несторовићу из новембра 1815. У њему он обазлаже потребу пресељења Препарадније у Сомбор. АСАНУК, ШД. 67/1815 (св. 32).

[20] М. Степановић, Свечана беседа Павла Атанацковића приликом установљења српске Препарандије у Сомбору 3/15. Новембра 1816, рукописни примерак.