Srpski učitelj u Ugarskoj 1778-1918.

Autor: Saša Marković, Pedagoški fakultet u Somboru, Univerzitet u Novom Sadu

Srpski učitelj u Ugarskoj 1778-1918.

          Habzburška monarhija je vremenom, zahvaljujući odgovornoj i primerenoj vremenu državnoj politici poprimala obličje  moderne države epohe prosvetiteljstva. Vladari poput Marije Terezije,  a potom i njeni sinovi Josif i Leopold u periodu od 1740. do 1792. uticali su na svestran društveni razvoj države, a što se ogledalo i kroz kvalitetniji život podanika. „Sva tri vladara  su se trudila da osnaže i učine efikasnijom državu i da podignu stepen civilizacijske razvijenosti i životnog standarda stanovništva“. Proklamovani merkantilizam, u austrijskoj verziji kamerlizam, insistirao  je na stvaranju državnog aparata čija je uloga trebala da bude odlučujuća u kreiranju odanih podanika. Državi je bio potreban podanik koji je mogao da razume sve kompleksnije društvene odnose i motivisani patriota.

          Ovaj neizbežni proces negovanja saznanja i afirmacija  sve obilnijih aktuelnih naučnih dostignuća nametao je razvoj školstva kao državnog kontrolisanog sistema. Do pojave  prosvetiteljskog pristupa, odnosno potrage za naučnim objašnjenjem i upućivanjem što većeg broja ljudi u njena dostignuća, školstvo generalno, pa tako i u Habzburškoj monarhiji se smatralo unutrašnjim poslom konfesije. Ovakav  stereotipni pristup počeo je da se menja, pre svega razvojem razmišljanja o vaspitanju, formiranja novih sistemskih pogleda u vezi sa razvojem nauke koja se tim izuzetno bitnim procesom za razvoj društva bavi i neizbežnim osvrtom na Antiku. Najoriginalniji, najuticajniji i najprizivaniji mislilac i pokretač razovja moderne didaktike bio je Čeh,  Jan Amos Komenski (1592-1670). „Komenski je mnogo uticao na pedagošku misao i praksu svoga vremena.“[1]. Komenski je u pravom smislu prosvetni klasik jer su njegova dela postavila neke neprevaziđene principe didaktike, odnosno „veštine učiti drugoga“[2].

           S obzirom na to da je stanovništvo Monarhije pripadalo i katoličkoj i  protestantskoj i pravoslavnoj ispovesti i školski sistem je bio vrlo heterogen. Marija Terezija, kao prvi prosvećeni  vladar Monarhije istakla je jasno da je obrazovanje i stvaranje školskog sistema državno i političko pitanje prvog reda. Stvaranje činovnika dovoljno sposobnih da se uhvate  u koštac sa sve složenijim zahtevima organizacije državnog aparata, započeto je 1746. godine  kada je osnovan tzv. Collegium  mobilium Theresianum. Potom je 1757. godine  bila osnovana Vojna akademija zbog sve zahtevnijih potreba taktičke i strateške veštine vođenja rata. Ukidanjem  reda jezuita 1773. godine država je postala vlasnik ogromnog bogatstva.  To se  ispostavilo kao bitan trenutak za razvoja školstva jer je Marija Terezija nameravala da, na ovaj način stečena finansijska sredstva i nepokretnosti iskoristi za razvoj školstva.

          Naredne godine J. I. Felbiger[3] je izradio nacrt reforme nižeg školstva – tzv. Opšteškolsko  uređenje ili Allgemeine Schulordnung. Ubrzo je ovaj nacrt usvojen kao zakon koji je propisivao obavezno obrazovanje na prostoru čitave Monarhije[4] (a ne obavezno pohađanje škola) za uzrast od 6 do 12 godina prema metodičkim upuststvima razrađenim  od strane Felbigera.  U Ugarskoj je  po istim principima formulisan  Ratio Educationis totiusque Rei Literariae per Regnum Hungariae et Provincias eidem adnexas, poznat kao Ratio Educationis. Oba zakonska akta, po strogo centralizovanom  pristupu, predviđala su izgradnju državnih seoskih (trivium) i gradskih škola. U  županijskim središtima osnivane su učiteljske škole koje su trebale da podmire potrebe za kadrom sve većem broju škola koje su osnivane. Bio je ovo nezaustavljiv proces  laiciziranja i modernizacije nastavnih programa. Oslanjajući se na hrišćanstvo kao nezamenjiv  izvor morala, moderne prosvetiteljske škole nisu predstavljale otklon od verskih sadržaja već njihovo primerenije predstavljanje uz sve značajniju posvećenost novim naučnim i pedagoškim disciplinama.

          Uporedo  sa ovim procesima i ekonomskim jačanjem građanstva i kod Srba je bila prepoznata  potreba obrazovanja i razvijao se proces stvaranja institucionalnog školstva najpre u okviru Srpske pravoslavne crkve.  Do početka reformi, po službenom popisu iz 1770. godine u Ugarskoj je bilo 2845 osnovnih škola – dve trećine škola pripadalo je katoličkoj konfesiji, a jedna trećina protestantima, unijatima i pravoslavnom stanovništvu. Što se tiče srpskih škola, po pomenutom popisu u Ugarskoj je bilo (bez Srema i Banata) 137 srpskih škola.[5] Učitelji koji su radili u srpskim školama imali su raznorodno obrazovanje. Najveći broj učitelja završio je samo osnovnu školu, mada je bilo i onih koji su završili i Suvorovljevu rusko-slovensku  školu ili gimnaziju u Novom Sadu. Odabir učitelja, odnosno daskala ili meštera ili magistera kakav im je bio onovremeni naziv, najčešće se odvijao, najpre uzimanjem darovite i vredne dece za učiteljske pomoćnike. Oni bi vremenom, učeći zanat uz učitelja, nasledili njegov posao. NJihovo znanje bili je skromno i svodilo se na znanje čitanja, pisanja, računa i crkvenog pojanja, dok se u gradskim sredinama tražilo i znanje latinskog jezika. Do reformi nastava u srpskim školama bila je pod snažnim uticajem crkve i ruskih udžbenika. „Čitanje se učilo iz Bukvara Teofana Prokopovića, koji je Suvorov 1726. preneo iz Rusije i koji je  1734…preštampan četvrti put. U njemu se nalazilo, pored azbuke i slogova, desetoslovlje, molitva Gospodnja, simvol vere i blaženstva, tako da je on služio ujedno i za učenje veronauke“[6]. U obaveznu literaturu ulazile su brojne crkvene knjige: psaltiri, aktaisti, dela apostolska, molitve, jevanđela i dr.  Skromno znanje učitelja imalo je za posledicu skromno znanje učenika koje se opet dodatno urušavalo neredovnim prisustvom nastavi i izbegavanjem domaćih zadataka. Iskorak iz ove već poodmakle rutiniranosti bio je moguć jedino odlučnim merama vizionarski jasno postavljene državne politike u oblasti obrazovanja.

Felbirgerova dela se ubrzo prevode i na tadašnju redakciju srpskog jezika – ruskoslovenski, a potom i slavenosrbski jezik[7]  Rukovodstvo k čestnosti i pravosti prevedeno[8] je prvi put već 1777. godine[9]. Značaj Felbigera je pre svega u njegovom metodičkom pristupu nastavi. Među najznačajnijim srpskim reformatorima bili su i: Teodor Janković Mirijevski,[10] Stefan Vujanovski[11] i Avram Mrazović.

Donošenjem Ratio educationis-a 22. avgusta 1777.  godine reforme su se proširile i na Ugarski deo Monarhije gde je živeo najveći broj Srba. Tu je najznačajniju ulogu odigrao Avram Mrazović (1756-1826). „Avram Mrazović je svu svoju sposobnost i delatnost razvio u Bačkoj  i Baranji.  S proleća 1778.  obišao je sva naša mesta po Bačkoj i Baranje i pregledao stanje škola i učitelja i lično uticao da se po Školskom ustavu materijalno obezbedi učiteljski položaj“[12]. On je 1. maja iste godine, rukovodeći se potrebama organizacije i funkcionisanja školskog sistema osnovao Normu u Somboru, svom rodnom gradu. Bio je to „pedagoški tečaj“ koji je otpočeo sa obukom toliko neophodnih učitelja za obrazovanje srpske dece[13].  Od ovog trenutka počinje moderna istorija obrazovanja učitelja na prostoru Južne Ugarske koja je imala prepoznate i karakteristične periode[14] i koja je dala najsnažniji pečat razvoju obrazovanja kod Srba u Habzburškoj, odnosno Austro-Ugarskoj monarhiji. Do nestanka Dunavske monrahije pun naziv škole bio je veroispovedna Srpska provoslavna učiteljska škola, od 1920. godine škola je postala Državna učiteljska škola. Škola je najpre bila dvorazredna, a potom i trorazredna sa tromesečnim tečajnim kursevima. Zahvaljujući posvećenosti i privrženosti Avrama Mrazovića da ideja o obrazovanju učitelja kod Srba zaživi, s pravom se kasnije pisalo i govorilo o somborskoj Preparandiji kao alma mater učiteljskih škola.

Norma je opstajala sve do Mrazovićevog penzionisanja 1810/1811, i u tom periodu Sombor je bio jedinstveno žarište prosvetnog života Srba. I pored toga, institucionalno obrazovanje se susretalo sa brojnim problemima i bilo je pod uticajem širih društvenih okolnosti. S obzirom na to da se radilo o periodu Napoleonove ekspanzije u Evropi, porazi koje je Habzburška monarhija doživljavala uticali su i na status srpskog naroda u toj državi. Nakon poraza Napoleona u Rusiji 1812. situacija je postala povoljnija. Sledbenici oslobođene misli kod Srba bili su i nosioci obnove i promena u pedagoškom i prosvetnom radu. Jedan od  najznačajniji među, sada već novom generacijom obrazovnih podvižnika  je bio Uroš Nestorović (1760-1825) istaknuti društveni radnik. Tipičan predstavnik nove, ali i malobrojne obrazovane elite kod Srba, Nestorović se trudio da održi intenzitet reformskog opredeljenja u školama i po cenu da to uslovi konfrontaciju sa Srpskom pravoslavnom crkvom.

          Imenovan od cara za vrhovnog školskog inspektora svih pravoslavnih škola u Monarhiji, srpskih, rumunskih i grčkih, Nestorović se odgovorno posvetio ovom poslu. Tokom obilaska teritorija,  1810. godine  konstatovao je vrlo loše stanje u školstvu[15].

Sistematičan i posvećen poslu, Nestorović je pripremio analitičan plan za koji je dobio podršku cara[16] i kojim je otpočela revitalizacija pravoslavnog školstva u Monarhiji. Učiteljska škola, odnosno Preparandija otpočela je sa radom 3/15. novembra 1812. godine uz saglasnog vlasti.

Bilo je propisano da školovanje u Preparandiji traje  15 meseci, organizovanih u tri tečaja ili semestra[17]. Prvi tečaj je obuhvatao: Nauku o veri i moralu i Uvod u katihetiku, zatim Srpsku gramatiku, etimologiju, pravopis i kaligrafiju, potom Usmeno računanje i arapske brojeve, pa Opšta načela  pedagogije i metodike, dok je poslednji predmet bio Geografija Kraljevine Ugarske sa osvrtom na poljoprivrednu i prerađivačku proizvodnju. Drugi tečaj je obuhvatao sledeće predmete: Proširena nastava iz Nauke o veri i moralu, u vezi sa Biblijskom istorijom Starog Zaveta i Tipik, zatim Srpska gramatika i sintaksa, sa kratkim pismenim sastavima, pa Aritmetika, nastavak računanja, sledi Proširenje nastave iz Pedagogije i Metodike, i na kraju Nastavak geografije. U okviru trećeg tečaja nalazili su se sledeći predmeti: Nastavak nauke o veri i moralu, u vezi sa Biblijskom istorijom Novog Zaveta, potom Pismeni sastavi na srpskom jeziku iz praktičnog života, zatim Algebra i Geometrija, sledi Geografija i Istorija Kraljevine Ugarske sa osvrtom na poljoprivrednu i prerađivačku proizvodnju i poslednji predmet bio je Crkveno pojanje i tipik[18]. Struktura predmeta nam pokazuje da je posebna pažnja u obrazovanju i vaspitanju budućih učitelja bila posvećena njihovom upućivanju u dostignuća iz pedagogije i metodike, prirodnih nauka i matematike. Pored toga hrišćanska tematika je bila osnova za formiranje moralnog pogleda na svet, dok su teološka saznanja bila put do ugleda kako đaka tako i profesora.

Uprkos optimizmu, čuvenom tzv. „trećem tasu“ koji je uveden kao dobrovoljna materijalna podrška radu škole i iskazanoj ambiciji, školovanje u Sentandreji nije bilo dugog daha. Postojalo je i više razloga za to[19], ali odlučujući su bili udaljenost mesta jezgra življenja Srba u Ugarskoj, kao i troškovi školovanja uprkos brojnom finansijskom mecenarstvu. Školske 1815/16 Preparandija je brojala svega četrnaest učenika od kojih su samo četvorica bili novoupisani. U to vreme rumunska preparandija je imala preko dvesta učenika.

Carskim dekretom broj 6318 od 17. maja i intimatom Ugarskog namesničkog veća broj 16407 od 11. juna 1816. odlučeno je da se srpska Preparandija premesti iz Sentandreje u Sombor. Svečano otvaranje somborske Preparandije obavljeno je 3 /15. novembra 1816. uz prigodno i narodno slavlje. Svečanu besedu, ovim povodom je govorio Pavle Atanacković. „Kao što je svet pust i mračan bio pre nego što je Tvorac zapovedio da nastane svetlost, tako je mračno srce čoveka pre njegovog obrazovanja i vaspitanja“[20].

Učiteljski poziv je specifična profesija koja je uticala na odnos srpskog naroda prema svom identitetu. Srpski učitelj je gradio svoju poziv kroz  suočavanje sa svim društvenim izazovima sa kojima se i narod susretao. Od doseljavanja Srba na prostore današnje Vojvodine, obrazovanje  je bilo  prepoznati zalog opstanka. Noseća ideja obrazovanja učitelja, a koju je upečatljivo omogućila Učiteljska škola u Somboru, bila je otvorenost prema modernim idejama i naučnim disciplinama uz istovremenu utemeljenost na prepoznatim autohtonim vrednostima. Iz tog spoja nastajao je, ili je bar trebao da nastane, odgovoran pristup u promišljanju o budućnosti sopstvenog naroda. Ovako stvorena vizija bila je odmerena, prilično oprezna i usklađena sa realnim okolnostima. Kao takva ona je smetala ambiciji što skorijeg rešenja srpskog nacionalnog pitanja jer je usporavala i previše skretala pažnju na nedostatke sopstvenog koncepta. NJena odmerenost tumačena je kao snishodljivost, opreznost je tumačena kao oportunizam, a usklađenost sa stvarnošću kao nedopustivi konformizam.

Filantropizam učitelja i njegov oslonac na Hristoljublje uvek su bili za promene u ljudskom ponašanju i socijalizaciji, ali su bili protiv toga da se te promene ostvare nepoštovanjem potreba drugih ljudi. Interesi su mogli da se usaglase, a ne da se nametnu. Svakako da predstavljanje obrazovanja učitelja kao i rad učitelja u školi može da, preteranom posvećenošću, udalji predstavu o realnoj percepciji i ulozi učitelja u društvu. Međutim, od prosvetiteljstva, a kod Srba zapravo od Svetosavlja, učitelj je imao važnu ulogu u društvu sa namerom svih narednih pedagoških, ali i značajnih društvenih intelektualaca da tu ulogu očuvaju. Ovladavanje novim znanjima, aktuelni pristup nauci kojom se bavi, strpljenje, istrajnost, razumevanje i ljubav prema profesiji bili su nezabilazna inspiracija svakog humaniste kod Srba, čak i u obliku da se samo, sa toplim uspomenama, sećao svog učitelja. Takvi  ljudi su Srbiji  nedostajali i to, često, kada su bili najpotrebniji da odmere iskorak u neizvesnost, a kako bi sprečili da se taj iskorak prema boljem, zbog nezasitog apetita ne pretvori u suprotnost.

[1] Jan Amos Komenski, Velika didaktika, predgovor Nikola Potkonjak, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, 7.

[2] Jan Amos Komenski, Velika didaktika,  Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997, 42.

[3] Johann Ignaz von Felbiger (1724 -1788) – reformator školstva.

[4] Bliže vidi i: Dunja Modrić-Blivajs, „Utjecaj školskog zakonodavstva na razvoj školstva u Banskoj Hrvatskoj od 1774. do 1850“, Povijesni prilozi, Hrvatski institut za povijest, Zagreb, 2007, broj 32,  209-221,.

[5] D. Kirilović, Srpske osnovne škole u Vojvodini u 18. veku (1740-1780), Sremski Karlovci, 1929. 6.

[6] Isto, 11.

[7] U tom vreme postojala je očigledna namera da se srpski jezik ne piše postojećim pismom već da počinje da se služi latiničnim, što je tumačeno kao pokušaj odnarođavanja. Iz tog razloga, ova namera nailazila je na  odlučan otpor crkvenih velikodostojnika,  pre svih patrijarha Mojsija Putnika,  ali i začetnika pedagoške misli kod Srba, među njima i Teodora Jankovića i Stefana Vujanovskog. „Učenый našъ i rodolюbivый Jankovićъ protivostao є ovomъ predloženiю osobitomъ revnosću, i sыlomъ i množinomъ svoi dokazatelьstva, da bы rodu svome tako draga, sa crkvomъ i narodnosću nҍžno skopčana pismena, odъ predstoєće gibeli izbavio…Kommissiя za shodno drži , da se upotrebleniє pismena kirilski za sada do neopredҍlenogъ vremena, u stanю pređašnҍmъ ostavi…Sъ ovыimъ mыlostivыmъ rҍšeniєm Carskimъ, sva se grozeća opasnostь za pismena naša udalьi…“; „Sudbine kirilski pismena u Austriйskoй državi“, odъ doktora i kavalҍra Georgiя Mušickogъ, Glasnik družtva srpske slovesnosti, svezka I, u Beogradu, 1847,  134,139.

[8] „Ova knjiga je služila kao Čitanka, a pisac joj je bio sam Felbiger. Prevedena je bila na sve jezike u monarhiji, tako da se 1777 pojavila i u srpsko (slovenskom) prevodu, ali i sa nemačkim tekstom na desnoj strani listova…Prevodilac je, po svoj prilici, bio Atanasije Demetrović-Sekeruš…Ovo je prva naša Čitanka u modernom pogledu, koja je zamenila crkvene  knjige, koje su dotle služile kao jedino štivo u našim osnovnim školama.“; D. Kirilović, n.d. 59

[9] U Matici srpskoj su sačuvani prevodi ovog dela iz: 1777, 1782, 1787, 1791, 1793, 1798 i 1820. Dostupni su široj javnosti u digitalizovanom obliku. http://digital.bms.rs.

[10] Rođen u Sremskoj Kamenici 1741. u uglednoj srpskoj porodici koja se u Austriju doselila iz Beograda. Studirao je u Beču političke i ekonomske nauke  kod tada uglednog profesora Sonenfelsa koji je zastupao ideje prosvetiteljstva. Učestovavo je u reformisanju srpskog školsta do 1782. kada se preselio u Rusiju gde je odigrao veliku ulogu u uređenju školstva u Rusiji. Umro je 1814.

[11] Stefan Vujanovski  (1743-1829) je od 1778. do 1810. igrao veoma veoma značajnu ulogu u podizanju srpskih škola u Sremu, Slavoniji i Hrvatskoj. Najznačajnija njegova dela su Nemeckaja gramatika, štampana u Beču 1772. i Rukovodstvo k pravoglagolaniju i pravopisaniju štampano u Beču 1793 i Kratka istorija crkve, takođe štampana u Beču 1793. „Iz Brđana, u Krajini…bio je učitelj u Vukovaru.“; M. Milićević, Istorija pedagogije , Beograd, 1871, 556.

[12] K. Kostić, Iz prošlosti učiteljske škole u Somboru, Novi Sad, 1938, 7.

[13] „U tomь e zdaniju bezsmrtnый Mrazovićь kao urpavitelь narondыhь škola u Bačkoй i u Barnьi zaveo godine 1778 normalno Učilište…“. N. Vukićević, Besѣda, prilikomь svečanogь osvećenя novogь zdaniія srpskogь učitelьišta, Sombor, 1864.

[14] „Prvo doba joj možemo podeliti na četiri vrmenea: a) od 1778-1811; – b) od 1812 do 1816; – v) od 1816 do 1857 i – g) od 1857 do 1920.“; K. Kostić, n.d. 2.

[15] Obilazak je potvrdio ono što je godinu dana ranije Nestorović pisao o položaju srpskih škola: „žalosno stanje i nastala nemoralnost mladeži…“; Isto.

[16] Plan o spoljašnjem  uređenju škola, a potom i Plan o unutrašnjem uređenju škola.

[17] „1815 je uveden dvogodišnji tečaj i u sakoj godini po dva semestra. Tako je ostalo sve do 1871.“; K. Kostić, n.d, 19.

[18] Bliže vidi i ASANUK (Arhiv Srpske akademije nauka i umetnosti Sremski Karlovci), ŠD (Fond Školske deputacije), sv. 5, br. 12/1811; Preuzeto iz 200 godina obrazovanja učitelja u Somboru 1778-1978, Sombor, 1978, 33.

[19] Sačuvano je pismo Avrama Maksimovića, somborskog sveštenik i pristalice reformi,  Urošu Nestoroviću iz novembra 1815. U njemu on obazlaže potrebu preseljenja Preparadnije u Sombor. ASANUK, ŠD. 67/1815 (sv. 32).

[20] M. Stepanović, Svečana beseda Pavla Atanackovića prilikom ustanovljenja srpske Preparandije u Somboru 3/15. Novembra 1816, rukopisni primerak.