ТРИК-РОМАН У КЊИЖЕВНОЈ ТЕОРИЈИ И ПРАКСИ ПЕТРА МИЛОШЕВИЋА

Аутор: Мср Владимир Папић

Научни и књижевни опус Петра Милошевића (1952–2021), најзначајнијег савременог српског писца из Мађарске, обележен је феноменом трик-романа. Говорећи о постмодерној прози у својој Сторији српске књижевности (Милошевић 2010), аутор се ослања на књижевну традицију од Хомера до Естерхазија и наводи како су трик-романи „романескна дела чији аутор одбацује непосредну миметичку нарацију, и, додавањем информативног оквира око фабуле, ствара утисак да текст који читамо има и једну другу, првобитну егзистенцију, а дотични роман је само нова појавна форма тог – обично фиктивног оригинала” (Милошевић 2010: 772).

Иако „квазидокументарна форма сама по себи није иновација; и раније су писани романи у облику фиктивних писама, дневничких записа и мемоара”, аутор наводи да је „мода ‘пронађеног рукописа’ владала нарочито у доба пре реализма (у којем нема много наративних трикова), а поново је доживела успон после слома класичног реализма, делом већ у модернизму, а нарочито у постмодернизму; тада већ као епидемија” (Милошевић 2010: 773). Милошевић сматра да овај тип квазидокументарне форме мултипликује стварност, мењајући перспективу из које сазнајемо садржај романа, али и укључује читаоца у сам ток настајања књижевног текста. Иако може деловати да се овакав приступ надовезује на Бартову тезу о смрти аутора, „тај трик, заправо, служи само новом начину истицања аутора, доказивању његове вештине и довитљивости”. Писац постаје мајстор – књижевне комбинаторике, мистификације, имитације и мимикрија, пародије и пастиша, односно „фикције стварности фиктивног” (Милошевић 2010: 774), чиме се потврђује став да је у постмодернизму пре важно наћи нов начин да се прича исприча, него испричати нову причу.

Узорне романе који се служе триковима Милошевић проналази још у обзорју развоја модерне романескне форме – Сервантесовом Дон Кихоту, Стерновом Тристраму Шендију или Стеријином Роману без романа, затим делима Кафке, Џојса, Пруста, Хесеа, Мана, Црњанског и Булгакова (Мајстор и Маргарита). Милошевић даље наводи Борхесове кратке приче као пример зачетака постмодерних трикова, као и његове настављаче: Кортасара (Школице), Маркеса (Сто година самоће), Калвина (Ако једне зимске ноћи неки путник), Естерхазија (Производни роман), Ека (Име руже), Павића (Хазарски речник), Кундере (Бесмртност; Успореност), Гордера (Софијин свет), али и Киша, Пекића, Селенића, Бошка Петровића, Радослава Петковића, Басаре, Великића, Ћосића и безмало свих других савремених српских прозаиста.

Трик-роман је за Милошевића „ребус и структура, игра и конструкција, фантастика и прецизна механика” (Милошевић 2010: 778), а његов трик-роман о трик-романима, насловљен као Трик-роман и објављен у години ауторове смрти, типичан је пример савременог професорског романа, који комбинује традицију деветнаестовековног немачког културноисторијског Professorenroman-a и постмодерне фикције инспирисане криминалистичким жанром.[1] Рођен у Калазу, месту између Будимпеште и Сентандреје, песник, прозни писац, књижевни критичар и преводилац, професор српске/српскохрватске књижевности на Славистичкој катедри Универзитета Етвеш Лоранд у Будимпешти, остаје на трагу претходних романа у којима приказује двојност сопственог идентитета – у виду Петра Милошевића и Milosevits Péter-a, односно универзитетског професора и романописца: „Везу између ормана и прозе спознао сам када сам у некој критици прочитао о себи да ја као универзитетски професор пишем ‘професорске ормане’. Као Милорад Павић и Умберто Еко” (Milošević 2021: 44). Појава ових „мандарина постмодерне” у Трик-роману није нимало случајна. Међу 33 референтна текста која Милошевић даје као примере трик-романа, налазе се и Име руже Умберта Ека („пронађен рукопис о истрази за једним изгубљеним рукописом”) и Хазарски речник Милорада Павића („документ о хазарској полемици, размештен у облику лексикона”) (Milošević 2021: 17–18). Поред њих, Милошевић и Борхеса сврстава међу мандарине постмодерне и посвећује му седму фусноту у којој развија причу о њиховом мистификованом сусрету. Сусрет пронађен на шпанском сајту Милошевић преноси стилом Google преводиоца, видевши себе као реалну личност – студента који Борхесу даје рум из плетене хипи торбе. Милошевић се овде поиграва са Аристотеловим појмовима могућег и вероватног, пошто до краја остаје непознато да ли је професор Ласло Хадровић темељно проучавао Киша и да ли је Борхес заиста икада посетио Будимпешту. Хорхеа Луиса Борхеса, професора енглеске књижевности на Универзитету у Буенос Ајресу, такође бисмо могли сматрати аутором професорског криминалистичког жанра –  са Адолфом Бјој Касаресом 1942. објављује збирку криминалистичких прича Шест проблема за дон Исидра Пародија.

„Белешке”, односно сам садржај Милошевићевог романа уоквирен књижевнотеоријском студијом, читаоцу су презентоване кроз тридесет и три поглавља, асоцијативно повезана са триковима које њихови аутори користе у писању (и живљењу). У 8. белешци – „Највећи прозни писац”, у Милошевићев факултетски кабинет стиже аутор романа Велика вода и доноси струк руже секретарици. Коврџави човек–медвед (македонски писац Живко Чинго, што закључујемо само по узгред поменутом наслову романа), на Умберта Ека, осим по ружама и физичким димензијама, асоцира и преко мотива шибица. Шибица која остаје заглављена у пишчевом уху може бити скривена алузија на Екове колумне писане за магазин L’Espresso у интервалу од 1985. до 2016. године – La bustina di Minerva (Минервина сваштара), због свог ограниченог обима назване према марки шибица „минерва”, на чијој унутрашњој страни поклопца је било могуће написати кратку белешку. Одлазак Чинга у лифт Милошевића подсећа на гурање великог ормана у мали – што он асоцијативно повезује са великим писцима и „професорским орманима” Ека и Павића.

У 10. белешци названој „Кестенов лист у пасуљу”, чија се радња одвија у кући Милорада Павића у Београду, књижевне алузије су знатно јасније. У кући „једног славног писца трик-романа” све подсећа на његов теоријски и књижевни опус: „стилски намештај (барок, рококо, класицизам), уљани портрети на зиду, плус један бидермајерски сточић с разним пићима” (Milošević 2021: 47). Поред тога, у стану нема никога осим два руска хрта, чије појављивање Милошевић одмах цитира са: „Милорад Павић: Руски хрт (Београд 1979)”. Премда је у 8. поглављу ауторова научна функција била есејистичка (написао је поговор за мађарско издање Велике воде), у 10. је преводилачка – Петар Милошевић као преводилац Павићеве „Последње вечере” на мађарски језик истиче сцену „када главни јунак седи у кафанској башти и једе чорбаст пасуљ заједно са лишћем које пада у тањир”. Ово писца доводи до закључка да је „и Гете клопао пасуљ док је писао Фауста” (Milošević 2021: 47–48), због чега одлучује да споји стварност и фикцију, живот и литературу, и код „Веслача” окуси пасуљ са додатком свежег кестеновог лишћа. Како живот и литература нису исто, књижевни јунак радо једе лишће, док је писац у животу гадљив.

Трик-роман такође остаје, у извесној мери, и на трагу деветнаестовековних професорских kulturhistorischen романа. Петар Милошевић развија паралелну причу о римском граду Аквинкуму – његовој историјској прошлости, ауторовом свакодневном животу у њему и мистификованој причи о везама Аквинкума и родног Калаза. Поред ликова великог архитекте и сараднице археолошког института, појављују се и приповедачеви бака и син, који плету повесну мрежу око Аквинкума. Лајтмотив ових поглавља јесте музика (инспирација за писање 17. белешке потиче из музичког слоја Судбине и коментара) – бакино певање је у младости бележио фонограф сакупљача народних умотворина, док син покушава да реконструише звук пронађених античких водених оргуља на којима је свирала Елија Сабина. Одјеци древног у савремености представљају трусно подручје Трик-романа, тежња да се чује мистериозна мелодија у позадини фонографског снимка довела је до уништења постојећег записа, док је карневалска ноћ музеја у Аквинкуму приказана са елементима Другости, мистичног и оностраног искуства. Натприродно је у Милошевићевом роману замишљено као магловита оквирна прича о калашким вештицама које се појављује у различитим историјским епохама, па и током посете Милоша Црњанског Сентандреји 1923.

И, наравно, рукопис. Преплитање мотива универзитетске наставе, научног и књижевног живота са Аквинкумом у прошлости и садашњости одвија се преко мистификације – потраге за изгубљеним и непознатим рукописом Луке Милованова Георгијевића, пештанског учитеља и Вуковог претходника у реформи српске азбуке и правописа. Насупрот заблуди да постмодернизам измишља феномен изгубљеног рукописа, Петар Милошевић се окреће традицији овог древног књижевног трика, и проналазак Георгијевићевог рукописа повезује са Сервантесовом мистификацијом у деветом поглављу првог дела Дон Кихота. Пиљарница у Аквинкуму, по узору на пијацу у Толеду, аутору доноси рукопис за који је мислио да је измишљотина непознате колегинице која га је након конференције зауставила код лифта Филолошког факултета у Београду: „Лука је замотавао у хартије печено месо и кобасице, но када је касније Вук Стефановић Караџић тражио текст [Опита] да га штампа у Бечу, Лука је дотерао рукопис, а умусане хартије заменио чистима. […] Досад нико није знао да умусане хартије Лука није уништио, него је на њиховој полеђини написао свој аутобиографски роман” (Milošević 2021: 85). Георгијевићев сусрет са калашком вештицом, након ког напрасно оглуви (што историја не бележи на истоветан начин, чиме се потврђује да је фикција истинитија од историографије јер приказује оно вероватно и нужно), повезан је са фреском плаве чесме пронађене у Аквинкуму. Под утицајем психоактивних супстанци доброћудна бака вештица приповеда робинзонијаду о древном бегу секте калашких вештица, чији су симбол препознавања плаве минђуше, а свети циљ обнављање плаве чесме.

Делимично разрешење мистерије изгубљеног рукописа аутора враћа у академски слој романа. Седам дана боравка у болници због повреде ноге директна је алузија на Манов Чаробни брег, а након тромесечног боловања проведеног у „кули од слоноваче”, Милошевић–професор поново долази на посао и затиче трик који му приређују студенти који похађају семинар о трик-роману и имају задатак да напишу један. Тиме се затвара круг трик-романа о писању трик-романа, изгубљеном (и више пута случајно пронађеном) рукопису, универзитетској настави, академском животу, свакидашњици и прошлости Аквинкума, као и његовој мистериозној вези с Калазом.

 Последњи роман Петра Милошевића својим триковима и (интер)текстуалним поигравањима успешно повлачи линије, везе и нити између српске, мађарске и светске књижевности, историје и актуелног тренутка, личног и професионалног живота писца/професора и његових вишеструких идентитета, чиме се крунише и окончава један опус, али и етапа у развоју постмодерног професорског романа у српској књижевности.

ЦИТИРАНА ЛИТЕРАТУРА И ИЗВОРИ:

1. Милошевић 2010: Петар Милошевић. Сторија српске књижевности. Београд: Службени гласник – Радионица Венцловић.
2. Milošević 2021: Petar Milošević. Trik-roman. Zrenjanin: Agora – Budimpešta: Zadužbina Jakova Ignjatovića.

[1] Када говоримо о утицају криминалистичког жанра на постмодерно дело Петра Милошевића, свакако треба поменути и П. Хауарда (Rejtő Jenő, 1905–1943), чије је романе Капетан Прљави Фред и Три мускетара у Африци на српски превео управо Милошевић. У питању су култна авантуристичко-хумористичка дела мађарске књижевности (која су стекла статус класика петпарачке прозе), чији утицај примећујемо у истражном слоју Трик-романа.