Едиција Анаграм

Поезија Јасмине Топић често је означавана као исповедно-интимистичка и лирско-наративна, ослоњена на високи модернизам, пре свега на христићевску линију у српској књижевности. Већ збирком Романтизам (2005), а још више зрело компонованом песничком књигом Тиха обнова лета (2007), ова песникиња маркира своју позицију прилично стабилном и компактном поетиком. Међутим, обе збирке, а ова која је пред нама можда и понајвише, упорно нуде читаоцу и неке друге путеве којима би поезија Јасмине Топић могла да се креће. Ту, пре свега, мислимо на поступак фрагментизације, условног слабљења стабилности субјективитета, његовог умножавања и релативизовања, затим употребу монтаже кадрова уместо доминантне наративности, као и нарушавање високомодернистичке ритмичке уједначености. Одвија се, дакле, вишесмерно кретање. Док неке песме стално урањају у исте теме и сродне песничке поступке, симултано се јављају и оне у којима песникиња искорачује у нове песничке светове не нарушавајући тиме стилски континуитет, већ га, напротив, потврђујући. Јасмина Топић (1977, Панчево),…

У свету који нестаје, нема историје и нема знања, зима је паклено врела, а лето поларно хладно. Самоћа је једина извесност за јунака романа Qуаттро стагиони, најновијег остварења Слободана Тишме, аутора хваљене и награђиване књиге прича Урвидек. Неколико украдених уметничких слика полиција повезује са убиством два позорника и анархистичким деловањем уметничких комуна по Европи; у некима од њих је живео и безимени главни јунак овог романа. Док гоничи стежу обруч око његове куће, неколико њему блиских људи нестаје, укључујући и девојку Шмиц. Полако али сигурно тонемо у причу о нестајању, где се приказани свет на обали Дунава неочекивано претвара у амбијент који добија графитне обрисе ноћног града. Кроз узбудљиву фабулу испресецану изненађујућим обртима и новим елементима приче, Слободан Тишма нас уводи у параноични врли нови свет у коме и главни јунак нестаје, док скривен у подруму своје куће измиче потери и слуша радијске вести о почетку рата између…

Смењивање обичног и свемогућег често преводи ову прозу у подручје гротескног, што чини њен посебан квалитет. Због своје повезаности са више стилских фигура, у првом реду са хиперболом, метафором и алегоријом, а у наносима сатире, пародије и ироније – гротеска функционише као вишеслојни феномен. Нанад Грујичић у Причама за романе приказује деформисане односе у стварном свету (што и те како кореспондира са Кајзеровом тезом о „отуђеном свету“ који гротеска изражава) литерарно их заодевајући у рухо карикатуре, фантастике и наглашених контраста, кроз догађаје у исто време и смешне и страшне. Код Ненада Грујичића сусрећемо и гротеску раблеовског типа, изразито повезану са хумором и смехом, који осцилира између бурлеске и сатире, комичног и апсурдног. (Светлана Калезић Радоњић) Ненад Грујичић је рођен 1954. године у Панчеву. Дипломирао је књижевност на Филозофском факултету у Новом Саду. Био је главни и одговорни уредник студентског књижевног листа То јест и уредник поезије у Гласу…

Владиславине пјесме говоре о обичним стварима на један лијеп и необичан начин. Њена поезија заробљава читатеља од самог почетка, увлачи се под кожу и тјера на поновно читање. Пјесме су то о свакодневним стварима, осјећајне, али без патетике, снажне и упечатљиве, жестоке, а опет њежне, без обзира на то пише ли о пријатељству, љубави, осамљености, страсти, међуљудским односима…Те пјесме које миришу на дјетињство и младост испричане су увјерљивим, осебујним казивањем, изнимне стилске и жанровске врсноће, којем не недостаје специфични хумор. Поједине обитељске ситуације, пријатељски односи, особне дилеме и размишљања описани су с лакоћом и богатством стихова. Дјечја заиграност смјењује се с озбиљним темама. Ова збирка једноставно заводи читатеља. Она нуди много, гарантира читатељски ужитак, те отвара бројне интерпретативне путање, како бих рекао да сам критичар. Када бих се послужио рјечником мојих јунака, рекао бих да су пјесме добре у три пичке материне. (Др Иво Баленовић) Владислава…

Читајући Пантићеве Приче на путу уверавам се, неопозиво, да је путопис у нашем добу заиста променио и лик и садржај, и да би се, зато, могло размишљати и о границама, и оквирима тог жанра: од велике па и опасне авантуре откривања света давно се прешло на његово тумачење и на корене његових промена. Те промене су некад можда и мање од промена у глави и души путописца током и после путовања и сталних потврда да је цео овај наш књижевни свет у потпуности измаштан, али се он и поред свега не разликује много од стварног света. (…) Путујем са Пантићем широм тог стварно-измаштаног света, са прага дома свог. Свуда пођи, кући дођи, после облака над Ирском врати се под наша небеса, о којима је Црњански онако зането писао. И мада се путовање по Пантићевим књигама не може завршити, могу после Прича на путу рећи да је његово стално…

„Оливера Неделјковић одлично је изабрала жанр за своје причице, мисли, дијалоге, слике, анегдоте, пејзаже, будући да песма у прози прихвата готово све. У већини је начинила визуелни и семантички рез и другим, мањим пасусом понудила коментар, разраду или обрт оног првог, тако и формално сугеришући драмске елементе нарације и сликовности. Нјене слике су богате и необичне, а неки анегдотски прикази дочарани динамично као у цртаном филму. Кроз читав рукопис проведена је симболика речи, причања и преношења реченог као повереног. Сазнавање света детета праћено је мајчиним обнавлјањем наученог, а осетну синкопу узрокује удео исконске невиности, која се у суштини никада не може изнова досегнути.“ (из поговора Соње Веселиновић) Оливера (Вуксановић) Недељковић (1973, Чачак), дипломирала је на Групи за српскохрватски језик и југословенске књижевности на Филозофском факултету у Нишу. Објавила је следеће књиге: Водени цвет (1996, поезија), Прибор за читање (2002, поезија), Сувласници белине…

У збирци Одакле долазе даброви надограђује се, превреднује и (пре)обликује високомодернистичко песничко наслеђе лалићевске и радовићевске провенијенције, уз битно прекрајање њиховог „шињела“ сензибилитетом и поступцима ближим актуелном песничком тренутку. Које то промене у Матовићевом песничком свету доносе Даброви? Путовање чије су станице помно организовани циклуси може да открије како песник поступно проширује хоризонте свог (песничког) искуства и „распакујући кофере“ смелије испитује „углове“ своје субјективности као и однос према (политичкој и друштвеној) стварности. (…) Матовић ненаметљиво динамизује рефлексивни песнички израз, манир важан за наше савремено песништво и уопште за модерну српску лирику, настојећи да остане у ономе што му је иманентно – испитивање конфигурације сопства прегледним песничким изразом – уз свест да сам рад језика и обострано „кривудање“ песничког говора и егзистенцијалног искуства, не обезбеђују увек укрштање тих „путања“ по вољи субјекта. (Горан Коруновић) Петар Матовић рођен је 1978. године. Завршио је студије српске књижевности у Београду.

Васа Павковић, београдски књижевни критичар, добар познавалац стваралаштва Славољуба Марковића, рекао је за њега да је мајстор дескрипције, који препушта реченицу на крлежијански начин без зареза у описивању истинитих догађаја од секвенци са југа до Вуковара из перспективе енциклопедизма, који није користио 12 боја ради одвајања ликова, али је зато користио фонтове и типове слова ради издвајања ликова. Реалиста је каже Павковић за Марковића, са добрим односом фикције и приче, препознатљив по јединствености, који сем слика историје је и широка епска душа. Његове књиге издате у три наслова 1982, 2007. и 2012. као и романескни опис у 4 руке са Радомирем Стојановићем – Рупљанцем, из Алексинца, кратке блиске везе и одјеци на крају књиге, која се одликује електронским форматима и линковима – везама, простора Леванта, Балкана и Србије, који је доспео у средиште пажње генералног читатељства, који је нејасан због несклада између насловне стране, на којој је фотографија уметничког вајарског…

Књига Питома религиозна размишљања неоправдано је остала у сенци Тишминих романа и кратких прича. Ова размишљања о уметности, уметнику, уопште стваралаштву, која су битно одредила теме и говор будућих ликова у романима и причама, аутор је жанровски одредио као поетски дневник, који је истовремено и резервоар поетика већ остварених али и будућих пишчевих дела. Слободан Тишма је рођен 1946. године у Старој Пазови. Живи у Новом Саду. У младости се бавио писањем поезије, концептуалном уметношћу и рок музиком. Неколико година је живео у Београду. До сада је објавио следеће књиге: Маринизми (поезија), 1995; Врт као то (поезија), 1997; Блуес диарy (песнички дневник), 2001; Урвидек (приче), 2005; Пјесме (поезија), 2007; Qуаттро стагиони (роман). Године 2011, објављује роман Бернардијева соба (издавач Културни центар Новог Сада), за који добија НИН-ову награду 2012.

„Митровићева проза перманентно проблематизује прастаро питање књижевности на пола пута између стварности и илузије, које укључује проблематику књижевности као мита и митотворства; проблеме перцепције, спознаје и самоспознаје, али и многе друге проблеме, попут идеолошких предрасуда или нужне субјективности ауторове личне визуре. Аутор се никада не труди да иде до краја у својим тумачењима, рационалним објашњењима, он једино настоји да остави сведочанство о свом упорном трагању за „истином“: као катарзом, разрешењем тескобних упитаности; као истином уметничког дела, али и истином као таквом, неком тихом („прећутном“) сагласју субјекта и предиката, означитеља и означеног, метафоре и предмета поређења, стварности и литерарног исказа о њој. Ипак, управо због своје искрености, он не може избећи проблем илузорности постојећег, сукоба стварности и привида у епохи технологије и непрестане мултипликације виртуелних садржаја.“ (Драган Ранковић) Немања Митровић (1960, Париз), објавио је следеће књиге прозе: Сан рата (1981), Расе (1983), У знаку рибе (1987), Душе и ствари (1988), Приче…

Шта би се могло рећи у некаквом, сумарном, погледу на песме Томислава Маринковића штампане у овој књизи. Можда ово: књига слави обичан живот, велича и издваја оне тренутке који пролазе мимо нас, тихо и неприметно учествујући у нашим животима – на онај исти начин на који то чине и оне бучне, наметљиве, ствари које га величају. Обичан живот, дакле, књига је ненаметљивог света затвореног у један концепт тишине толико потребан људима у овом времену и не само на овом простору. Или, још простије, Маринковићеве песме у књизи Обичан живот делују плодотворно, као оно лишће што трепери по антологијама поезије. (Слободан Зубановић) Књига „Обичан живот“ је добила награду „Васко Попа“ за најбољу песничку књигу објављену у 2011. год. Томислав Маринковић (1949) рођен је у Липолисту, код Шапца. Књиге песама: Двојник (1983), Извесно време (1986), Стихови (1991), Сумња у огледало (1996), Школа трајања (2003), Свет на кожи (2007).

„Четврта збирка кратких прича Дејана Вукићевића Нокат и месо пружа клјуч за разумевање опуса овог аутора. Наиме, читалац његових прозних остварења требало би да поступа попут јунакиње приче ‘Пешачки прелаз’, која фреквентно премотава (изнова прегледа) очеве снимке и у њима пажлјиво запажа и повезује деталје. Четири књиге кратких прича и два романа Дејана Вукићевића указују се, дакле, као интимно трагање за изгублјеним временом, при чему сва ова дела опст(ојав)ају на граници стварности и фикције. Аутофикција, названа још и ‘лични роман’, свог представника у српској књижевности, као што је поменуто, (за)добија управо у Дејану Вукићевићу.“ (из поговора Милице Ћуковић) Дејан Вукићевић (1965, Краљево), дипломирао је светску књижевност, магистрирао и докторирао библиотекарство и информатику на Филолошком факултету у Београду. Објавио књиге прича: Корота (1998), Алеја бизарних кипова (2002) и Омама (2007), као и романе Бодило (2005) и Церебрум (2012). Неколико његових прича преведено је на пољски, шпански, словеначки, мађарски…

Позиција Петра Милорадовића на српској песничкој сцени упоредива је са оном коју како у нашем, тако и у друштвима „остатка света”, имају превозници прехрамбене робе. Они обављају кључну улогу у одржавању национа ситим, али се њиховим учинком по правилу диче друге, сценичније индивидуе, по правилу незаслужено. Попут камионџија, писац ове књиге – сада већ безмало две деценије присутан, аутентичан глас – истовремено се налази „у главном току” (наше књижевности), и ван „светла пажње” (то јест, камионских фарова). (Ненад Јовановић) Петар Милорадовић рођен је 1970. године у Горњем Милановцу. Објавио је књиге песама: Средоземља (1997), Порто (2000), Слајдови (2004), Колонија (2007), Последња вечера (2010) и О зеленом камиону и другом (2014). Добитник је „Бранкове награде“ (1998) за најбољу прву књигу. Живи у Горњем Милановцу.

Културни центар из Новог Сада објавио је недавно Томашевићев нови роман „Нико, нигде”. Радња романа обухвата протекли век. Судбине двају протагониста, оца и сина, указују на извесно огледање једне у другој, на трагично понављање синовљевог животописа у правцу сличног животног пута каквог је имао његов отац. Време у коме се догађа приповест првог протагонисте је период између Првог светског рата до краја Другог светског рата, а време које се односи на причу сина је доба после Другог светског рата, све до краја 20. века. Обојица протагониста, иначе амбициозни и даровити људи, завршавају свој живот у анонимности (безимености), као метафори једног бекетовског Нико-човека, на симболичком безместном Нигде. (из Политике, Зоран Радисављевић) Бошко Томашевић (1947, Бечеј), песник, теоретичар књижевности, есејист и књижевни критичар, Члан је аустријског и француског ПЕН-а и Француског друштва писаца (СГДЛ). Живи у Бечу. Објављене књиге песама (избор): План повратка (1996), Лето мога језика (2002), Нигде (2002),…

Све ме обмањује у тој романси, не помажу суздржаност и опрез, толико је у тој Толнаијевој Морској шкољци знакова, слика, призора, трагања за самодефинишућим метафорама, за изгубљеним значењима, ризомских остатака, чворова, фрагмената, да ми одједном сви измичу. Обмањује ме целина у којој тражим тачку ослонца, уловљен сам у природно безоблично обличје организације текста, клопку фантазматског писања, ухваћен сам у замку тумачења, залутао сам у необичном споју лавиринта и музеја, симултаних значења различитих култура, у складиште, спремиште и сабиралиште, у локални музеј перманентних светских изложби који бива и јесте лавиринт. (Фрања Петриновић) ОТО ТОЛНАИ је рођен је у Кањижи 1940. године. Песник, приповедач, драмски писац, есејиста. Студирао мађарски језик и књижевност у Новом Саду и филозофију у Загребу. Добитник свих најзначајнијих књижевних награда у бившој Југославији – два пута Хидове награде (1974, 1978), Сирмаијеве награде (1988), награде Тодор Манојловић (2007) и у Мађарској – награде Attila József (1991), Endre…