Изложба Ђорђа Ђорђевића биће отворена у пондељак 3. јуна у Ликовном салону Културног центра Новог Сада и моћи ће да се погледа до 1. јула.

О ОСЕТЉИВОСТИ

О ПОМИРЉИВОСТИ

О УЗДРЖАНОСТИ

„Свест о трену у коме живимо се на неки начин неминовно претаче у слику. Она је одраз промишљања, доживљавања и тумачења свакодневнице. Реч је увек о проблему људскости, о човеку, његовом унутрашњем бићу које је у непрестаној борби разумевања себе и своје околине, губљења и поновног проналажења, о потреби и свести да се не смемо предавати свету у коме живимо, о супротстављању сваком забораву устаљених вредности, о негирању и одбацивању духовних вредности које нам СВЕТ намеће. То су искуства која се међусобно стапају и кроз која се мењамо, некада узрастемо, некада паднемо. Али ако увек постоји запитаност, ми ћемо ићи напред.

Како се подизати на путу између таме и светлости, како се лишити непотребног терета, како олакшати. Један је успон, али како се њиме кретати? Како не погрешити? Како радовати и себе и друге? Ето теме и самим тим рефлексије на слику.

Ово нису слике које одражавају нашу реалистичну егзистенцију, већ сам у промишљањима како се из ње извући, превазићи, одбранити се, узвисити се.”

Стаматис Склирис

„Савремена уметност, показујући нихилизам и ништавило савремене филозофије живота, носи у себи опасност да човека веже за то ништавило, не дајући му излаз из смрти и трулежности. Та уметност пропадања нуди савременом човеку слику једне егзистенције која је реалистична и која му може помоћи у случају рата, али, у принципу, савремена уметност не гради тај мост који води ка есхатолошком, вечном постојању. У свакој области уметничког стварања постоји тежња за вечношћу, али у коначном исходу најчешће не бива изражена. Смисао православне иконе и црквеног сликарства налази се у чињеници што успева да преобрази време и простор у вечност.

Загледан у такво сликарство, покушавам да идем својим путем. Полазиште је трансцедентни доживљај живота, религиозност као увек свеприсутна, запитаност о заједничком дубинском фундусу у коме се назире превазилажење и времена и простора. И кроз сликарство бити НА ПУТУ који је усмерен ка неизрецивом, ка ономе што се не може протумачити, а привлачи.

Препознајем жељу да замислим, видим и доживим онај неприкосновени труд различитих индивидуалности које теже целини, једном јединственом енергетском пољу које нуди стабилност, чврстину, компактност, сигурност и утеху. Јер једна самостална егзистенцијална целина кроз своју испотенцирану индивидуалност исијава енергију и брзо се гаси у сопственој залутаности, бесмислу, у самосталности као нездравом егоизму. Само у заједници постиже циљ. Зато мора да стиша своје динамичке вибрације, да препозна сопствене демоне, да се прилагоди. За то је потребна одлука, решеност, контрола сопственог динамизма, буђење свести, понирање у дубински простор таме. Резултат је наслућивање смисла и досегнута радост. То је пут.

Таква размишљања се транспонују у свет ликовности. Основ слике јесте самостална четвороугаона површина, једна монада, енергетска компактност, која тежи удруживању са другима. Такве динамичке дводимензионалне површине се стапају у целину. Оне чине потку за градњу свеопште компактности и чврстине. Не желим слику флуидну и допадљиву. Колико год да има импровизације и неговане случајности, овим сликама је потребна крутост, „тежина дисања“, тежак међусобни договор, наметнуто уклапање без пристанка, да би се задржао рам интелектуалне и рам духовне будности.

У ликовном смислу интересује ме слика која носи енергетски заплет, промишљеност и вишеслојност, али да у својој артикулацији води атмосфери смирености, активној, самосвесној и самодовољној. Психолошки постоји потреба, жудња и стремљење да закорачим у нешто другачије од онога што већ јесте.”

Ђорђе Ђорђевић

Ђорђе Ђорђевић рођен је 1949. године у Београду. Дипломирао је на Accademia di Belle Arti di Brera у Милану у Италији 1972. године. У периоду од 1974. до 1976. године бави се дизајном текстила за кожарско-текстилни комбинат „Витекс“ у Високом, код Сарајева. Члан је УЛУС-а од 1981. године, а 1982. добија статус слободног уметника. Живи и ради у Београду.

Самостално излаже од 1971. године, колективно од 1978. године.

1971. Милано, Италија, Галерија Парино
1972. Милано, Италија, Галерија Парино
1973. Сомбор, Салон ликовне јесени
1974. Апатин, Мала галерија културног центра
1975. Београд, Галерија Графички колектив
1976. Мотовун, Истра, Градисол, Мотовунски сусрети
1977. Београд, Ликовна галерија Културног центра, Акт данас
1978. Кан, Француска, 5. Recontre des Artistes Contemporains
1979. 1989. Кан, Француска, 7. Recontre des Artistes Contemporains
1980. Београд, Галерија Коларчевог народног универзитета
1981. Ниш, Галерија савремене уметности
1982. Београд, Ликовна галерија Културног центра
1983. Београд, Музеј примењене уметности, Савремена православна српска уметност
1984. Крагујевац, Мали ликовни салон – Народни музеј
1985. Чачак, Ликовни салон Дома културе
1986. Београд, Галерија УЛУС
1987. Милано, Италија, Galleria d’Arte 2000, Sguardi sulla citta
1988. Велика Плана, Дом омладине
1989. Kотор, Галерија културног центра и Галерија Стари град
1990. Casino di Velden, Aустрија
1991. Систиана, Италија
1992. Крагујевац, Градска галерија Мостови Балкана
1993. Грожњан, Истра, Галерија Fonticus
1994. Београд, Продајна галерија Београд

Београд, Октобарски салон 1981, 1983, 1985, 1989, 1990, 1991, 1992, 1995, 1997.

Београд, Пролећна и Јесења изложба УЛУС-а од 1982. до 1998.

Горњи Милановац, 17. Међународни бијенале уметности минијатуре 2024.