Клатно исцртава унутрашњу мапу пустоловине саморазоткривања – сопствених склоности, страхова, жеља, љубави – властитог хабитуса, откривајући уз то, као никад до сада, и тајне пишчеве радионице. Саму структуру књиге на неки начин одређују околности њеног настанка. Реч је о минијатурама, о реченицама које су „умрежене“ на онај начин на који скакач плете своју мрежу на шаховској плочи, крећући се нелинеарно и на прескок, па је и ову књигу могуће читати нелинеарно, на прескок. (Арпад Вицко)
Ђерђ Конрад (Konrád Guörgu) рођен је 2. априла 1933. године. Студирао је књижевност, социологију и психологију. Од 1959. до 1965. је социјални радник, уређује сабрана дела Толстоја и Балзака. Објављује прве есеје и чланке. Од 1976. до 1984. борави углавном у иностранству као стипендиста разних фондација две године у Западном Берлину, затим у Сједињеним Америчким Државама, путује по Европи, Аустралији и Америци. Један је од вођа демократске опозиције у једнопартијској Мађарској, затим један од оснивача најјаче либералне странке, Савеза слободних демократа. Добитник је Хердерове награде (1983), Европске награде за есеј (1985), Мировне награде немачких издавача и књижара (1991), Међународне књижевне награде Стефан Митров Љубиша (1998), Гетеове спомен-медаље (2000), Међународне Карлове награде (2001), Награде Франц Верфел за људска права (2007) и Награде Јеврејског савета за књигу (2008). Добио је највиша државна одликовања Мађарске, Француске и Немачке. Почасни је доктор Универзитета у Антверпену (1990) и Новом Саду (2003). Од 1990. до 1993. био је председник Међународног ПЕН клуба. Од 1997. до 2003. председник Немачке академије уметности Берлин-Бранденбург.
Учесник је 3. Међународног фестивала прозе у Новом Саду и лауреат Награде Милован Видаковић за 2009. годину.