Ciklus: Tumačenja – Duplo dno

LAZA KOSTIĆ: SANTA MARIA DELLA SALUTE (Pesmu tumači: Dragan Bošković)

Dragan Bošković (1970, Beograd) je diplomirao, magistrirao i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Predaje Srpsku književnost 20. veka i Južnoslovenske književnosti na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu. Oglašavao se u časopisima Reč, Povelja, Letopis Matice srpske, Savremenik, Književna reč, Književni magazin, Polja... Objavljena dela:

Priče: Odisej – kataloška priča (koautor Saša Ilić, 1998)

Zbirke poezije: Vrtoglavica, laž i Vavilon od kartona (1998); U jednom telu (2003); i Isaija (2006)

Studije: Islednik, svedok, priča: Istražni postupci u Peščaniku i Grobnici za Borisa Davidoviča Danila Kiša (2004); Tekstualno (ne)svesno Grobnice za Borisa Davidoviča (2008) i Zablude modernizma (2010)

Nagrade i priznanja: Za zbirku pesama Vrtoglavica, laž i Vavilon od kartona, dobio je Brankovu nagradu i Matićev šal.

_______________________________________________________________________________________________ 

Ciklus: Poetski teatar

LAZA KOSTIĆ: SAMSON I DELILA

Režija: Ivan Pravdić

Igraju:

Samson: Ervin Hadžimurtezić

Delila: Višnja Obradović

Likovi Filišćana: Kristina Jevtović

Likovi Izrailjaca: Ana Vrbaški

Askalonski knez: Marko Dinjaški

Korifej: Ivan Pravdić

Muzika: Alice in WonderBand

SAMSON I DELILA

Pozvan da napišem tekstić za programsku knjižicu panično shvatam: nemam šta reći, napisati. Sve je u predstavi. I žalom štrihovani Kostićevi stihovi, i ostale reči, reči, reči… i ćutanja; i radnje koje jedva čekamo i one koje ne smemo da izvedemo pred publikom; i urlici bola i sekstaze i šapati nežnosti i brige.

Samson i Delila su se zavoleli u davnom dobu, pre više hiljada godina. Kakve su se predstave tada igrale? Kakve su se mogle izvoditi? Kako bi priča o neobuzdanoj strasti bila bitna za gledaoce? Kako ostvariti u živoj ljudskoj igri ukrštaj neobuzdane romantičnosti emocija junaka i racionalnu preciznost Kostićevog jezika? Kako proces proba da bude inovativan kada postavljamo tekst čvrste strukture i stila, pisan pre skoro sto pedeset godina?

Kriterujum rediteljskog procesa bio mi je permanentni izazov i promena, nadograđivanje i nužno rasturanje otkrivene samozadovoljne forme. Time smo postigli da nivo igre predstave bude iznenađujuć i intrigantan, jer poput života izmiče želji za kontrolom koju izvođači traže ne bi li se osetili sigurnim u nepoznatom mraku scene ispunjenom očekivanjima gledalaca. U našoj predstavi tu nesigurnost smo pojačali igrom koja je u potpunosti okružena očima, ušima, dušama, telima posetilaca.

Publika sedi, stoji, igra po ivici kruga u kojem se zapliće i raspliće tragična pletenica strasti, savesti, miline, bola… Prožimaju se suprotnosti, kao i u životu, a sada na sceni, smešnog i strašnog, nežnog i grubog, ljubavi i dužnosti, ceremonije i transa, Erosa i Tanatosa, itd. u neprekidnom „sudaru izobilja uzavrelih dveju sila: od omraze, od omilja…“

Samson i Delila, šta nam oni znače danas? Kakve sve veze dramska poema Laze Kostića može da ima sa savremenim gledaocem? Mnoge, jer ritualno odigravamo umesto drugih svu destruktivnu neobuzdanost kako lične strasti tako i želje za vlašću, ali za razliku od „stvarnog“ života u kome se trudimo da bližnje sačuvamo svojih tragičnih postupaka, ovde u zaštićenom prostoru teatra dopuštamo i kontrolišemo to nužno uništenje pokrenuto hibrisima junaka. I još važnije, najvažnije: pokazujemo u čemu se od tih davnih vremena nismo promenili: u potrebi da volimo i budemo voljeni. (Ivan Pravdić)