Циклус: Тумачења – Дупло дно

ЛАЗА КОСТИЋ: SANTA MARIA DELLA SALUTE (Песму тумачи: Драган Бошковић)

Драган Бошковић (1970, Београд) је дипломирао, магистрирао и докторирао на Филолошком факултету у Београду. Предаје Српску књижевност 20. века и Јужнословенске књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Оглашавао се у часописима Реч, Повеља, Летопис Матице српске, Савременик, Књижевна реч, Књижевни магазин, Поља... Објављена дела:

Приче: Одисеј – каталошка прича (коаутор Саша Илић, 1998)

Збирке поезије: Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона (1998); У једном телу (2003); и Исаија (2006)

Студије: Иследник, сведок, прича: Истражни поступци у Пешчанику и Гробници за Бориса Давидовича Данила Киша (2004); Текстуално (не)свесно Гробнице за Бориса Давидовича (2008) и Заблуде модернизма (2010)

Награде и признања: За збирку песама Вртоглавица, лаж и Вавилон од картона, добио је Бранкову награду и Матићев шал.

_______________________________________________________________________________________________ 

Циклус: Поетски театар

ЛАЗА КОСТИЋ: САМСОН И ДЕЛИЛА

Режија: Иван Правдић

Играју:

Самсон: Ервин Хаџимуртезић

Делила: Вишња Обрадовић

Ликови Филишћана: Кристина Јевтовић

Ликови Израиљаца: Ана Врбашки

Аскалонски кнез: Марко Дињашки

Корифеј: Иван Правдић

Музика: Alice in WonderBand

САМСОН И ДЕЛИЛА

Позван да напишем текстић за програмску књижицу панично схватам: немам шта рећи, написати. Све је у представи. И жалом штриховани Костићеви стихови, и остале речи, речи, речи… и ћутања; и радње које једва чекамо и оне које не смемо да изведемо пред публиком; и урлици бола и секстазе и шапати нежности и бриге.

Самсон и Делила су се заволели у давном добу, пре више хиљада година. Какве су се представе тада играле? Какве су се могле изводити? Како би прича о необузданој страсти била битна за гледаоце? Како остварити у живој људској игри укрштај необуздане романтичности емоција јунака и рационалну прецизност Костићевог језика? Како процес проба да буде иновативан када постављамо текст чврсте структуре и стила, писан пре скоро сто педесет година?

Критерујум редитељског процеса био ми је перманентни изазов и промена, надограђивање и нужно растурање откривене самозадовољне форме. Тиме смо постигли да ниво игре представе буде изненађујућ и интригантан, јер попут живота измиче жељи за контролом коју извођачи траже не би ли се осетили сигурним у непознатом мраку сцене испуњеном очекивањима гледалаца. У нашој представи ту несигурност смо појачали игром која је у потпуности окружена очима, ушима, душама, телима посетилаца.

Публика седи, стоји, игра по ивици круга у којем се заплиће и расплиће трагична плетеница страсти, савести, милине, бола… Прожимају се супротности, као и у животу, а сада на сцени, смешног и страшног, нежног и грубог, љубави и дужности, церемоније и транса, Ероса и Танатоса, итд. у непрекидном „судару изобиља узаврелих двеју сила: од омразе, од омиља…“

Самсон и Делила, шта нам они значе данас? Какве све везе драмска поема Лазе Костића може да има са савременим гледаоцем? Многе, јер ритуално одигравамо уместо других сву деструктивну необузданост како личне страсти тако и жеље за влашћу, али за разлику од „стварног“ живота у коме се трудимо да ближње сачувамо својих трагичних поступака, овде у заштићеном простору театра допуштамо и контролишемо то нужно уништење покренуто хибрисима јунака. И још важније, најважније: показујемо у чему се од тих давних времена нисмо променили: у потреби да волимо и будемо вољени. (Иван Правдић)