Новом књигом Бундало је додао још одлучније акценте својој параболи о стварању, одајући, на свој позадински, наоко нехајан начин, готово боемски бучним прекором и брујем, који прикрива ерудитске набоје његове поетичке визије, пошту бескрајној супстанци која чини невидљиво ткање наше видљиве, и колебљиве трајашности, што је сваком новом тачком искушења у већ новој етапи градње ефемерија. Ако је Орфеј древности изгубио највољеније, задобивши сазнање крајњих другости, па и суштине властитог света, осврнув се у подземљу, Орфеј из Ситнина губи све, јер његов поглед изван угодних ложа приземља не дотиче ништа. Он не доспева до порука горњих и доњих светова, нити чује задње творачке импулсе своје зарђале креативне машинерије коју спремно одлаже међу модне преживелости, отпад и стареж. (Тања Крагујевић)

Зоран М. Бундало (1947, Сарајево), образовање је стицао у Ваљеву, Земуну и на Архитектонском факултету у Београду. Добитник је „Бранкове награде“ за 1974. годину. Протомајстор је Храма Св. Арханђела Михаила у Јабучју. Живи и ради у Земуну. Објављене књиге: В. Х. Одн, Песме (избор и превод, у сарадњи са С. Митровићем, 1972), Лив (1974), Последњи силазак (1983), На ставама светла и таме (1995), Са вршка усана (2000), Трактат о сенци (2000), Вук Крњевић, Запретани храм (избор и предговор, 2005), Свеопшта земља (2007), Вистан Хју Одн, Испод Сиријуса (избор, превод и предговор, 2012) и Ситнине (2014).